Српски књижевни гласник

ŠA MROHB M. 1}

сом. Пошто пажљиво разгледа чисто небо и облачке ношене ветр»зм, — баш као да је његова одлука зависила од тог разгледања, а не од Матроне Степановне, која у споредној соби поче јако гунђати, — он брзо смаче с главе кајиш, којим беше косу подвезао, па рече:

— Ево ме!

За тим ми би суђено да слушам разговор мужа и жене, донекле једностран и сувопаран га ме, јер могох чути само одговоре Андреје Ивановића, док глас Матроне Степановне долеташе до мене као нека бурна, потмула јека.

— Ђаво га емождио! — говори мој пријатељ, прибирајући журно алат, а за тим, облачећи чисту кошуљу, додаје: нека почека! Шта, зар због њега да се ни Богу не помолим7 Таман нашла добротвора.. Шијем чизме, а ни полутак за рад неће прегорети. Права је стипса, ја како! А ти шта си мислила7 Стипса, жебрак, пимрија!

Оговарање «муштерија» све више распаљује Матрону Степановну и пење јој глас до највиших нота, но Андреја Ивановић остаје једнако упоран.

— И баш никако не могу наћи према себи — говори он, али већ као бранећи се, и притежући појас око себе. — А и нашла је слику према мени: бар, ма како да је, опет је образован човек, није њима кожодерима рувет!

Како се овај разговор мога пријатеља, ишаран многим оградама (<бар», «ма како да је», «опет») односно, види се, на мене, то се из појамног осећања скромности, поизмакох од прозора. Грмљавина супружанске паљбе све јачаше, па ипак после неколико тренутака Андрија Ивановић истрча на вратнице. Мало је црвен, мало узрујан, али опет живахан и раздраган. На жалост морам рећи да тренуци оваке раздраганости у брачном животу Андреје Ивановића нису баш тако чести... Но како му драго, тек ми брзо закуписмо кроз варошке улице. Андреја Ивановић је ишао напред, пи ја лепо видим како му играју леђа, баш као да на њима има очи, и као да те очи виде остављену за нама кућу и на вратима Матрону Степановну