Српски књижевни гласник

ЗА ИКОНОМ. 17 На обали је мирно. Брдашак сакри од нас гомилу са њеним говором и ходом. С времена па време укаже се по једно или два лица на том брдашку, али све ређе. Река пљеска о камениту обалу. С десна, на десет километара далеко, кроз успару виде се куће и цркве села Куњавина. Овамо, на пашој страни, пуше се високи димњаци, и без вреве ради фабрика. После немирне Волге, њена сусетка Ока чини чудиноват утисак. Како је овде тихо! Далеко, с оне стране поред песка, клизи чуница са једрилима. Иепод брда, обалом мрда тамна сенка. То су лађари, којих скоро већ не можете више видети на Волзи, и они вуку дереглију. Сенка као да стоји на месту, п тек кад се дуже гледа, види се како ишчезава, удаљавајући се уз реку. Ружи окски брод пролази из Нижњега, крпатајући точковима и реметећи тишину овог мирног места. На крову се пико не види, чак је празна и она узвишица за капетана. Само се на крми види усамљен крманош.

Ш

Кад, после купања, изађоемо на брдо, пут беше већ сасвим празан. Пред летњиковцем једна породица благује пијући чај. Ту се уставило и неколико пресељеничких кола, те стоје е управљеним рудама. На путу све до превије брдашца не види се ни трага од литије. Само се гдегде виђају грађани, које је заошијала светина, где се странпутицом враћају у варош.

— Да ли је далеко икона 7 У новом селу служе молеиство.

Похитаемо и брзо прођоемо Ново Село. Ту већ наиђоемо на изостале. Пијани сељак иде заплећући ногама, п тужно маше чортавом главом.

— Н-пе стигоемо др-аги... Н-е-е. Она је, Бладичица, Бос зна куда одлетела. Сад је у Борисову.' А ми, због наших грехова ево где остадоемо... Ах, драги...

Сељак обузет дубоком тугом, још је дуго за нама климао главом, па најпосле ваљда изнемогао у неједнакој борби са својим гресима, седе крај пута. Обазревши се,

а