Српски књижевни гласник

Чиновник. 208

_____________-____-_-____-__-_-___-_2-——--

Господин БАДЕН, скоро кроз сузе.

Ја, који сам некад имао онако добар апетит, који сам тако добро спавао, био увек тако весео, сад не налазим више задовољства ни у чему! Што једем чини ми се горко као да је жуч! Кад пођем од куће, ја се вучем поред кућа као лопов, мотрећи на све стране, у вечитом страху да не наиђем на кога од својих шефова! Кад се кући враћам, ја се враћам с ужасном помишљу да ћу код вратара затећи акт о мом отпуштању! Кад спавам, ја снивам како ме по наредби министровој избацују на поље ногама!... Као осуђеник оборен под гилотину, који зна да му нож виси над вратом, тако ја живим у овој вечитој стрепњи да не будем отпуштен. Отпуштен!!! O Боже мој, Боже мој! (Стресе се од. главе до пете). Имајте Ha YMY да је то једино што ја имам, да ја од тога живим, од тих двеста динара које овде добијам: шта ће од мене бити онога дана -— вај! неизбежнога — кад их више не будем добијао. (Сузе му груну на очи. Очи начелникове показују извесно неспокојство.)

Господин БАДЕН,

Ја само на то мислим! да, само на то! Претпоставимо, — што је међутим сасвим невероватно, јер, ево, мени је сад тридесет година, господине, а то су године у којима несрећник који је свој хлебац проиграо треба да напусти сваку наду да ће га кадгод повратити! — претпоставимо, рекох, да, отпуштен пз овог министарства, нађем какво друго место: да ли ћу икад моћи наћи, реците сами, кућу као што је ова, с оволико попуштања, благости, и очинске доброте шефа као што је овај коме овом приликом подносим. искрене п гануте изразе моје непоколебљиве оданости п моје бескрајне благодарности Ми и сувише добро знамо, и ја п ви, да то није могуће, HM TO је оно што ме чини неутешним. Ја сам, господине, болестан од тога!.. Знате ли да сам десет кила лакши откако више никако не идем у министарство (Задигне своје. панталоне). Погледајте само моје ноге: као свеће!