Српски књижевни гласник

“

304. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Јужин нам се представио као трагичар, и то у оним улогама. које чине редовни парадни репертоар свих глумаца те струке. Он нам није играо ни у једном руском комаду, чак ни у једном своме, и тиме нас је принудио да у њему не гледамо искључиво носиоца. руске драмске вештине, премда и у оваким космополитеким. улогама. народне црте, поред оних личних, морају донекле избити. Те народне црте у глумачкој игри — које је врло интересантно тражити — леже у оном нарочитом смислу који се у сваком народу придаје многој речи, многом изразу и гесту. Тај се емисао мења временом, генерацијама, че– сто у истом народу поднебљем, има много пута локалну вредност, ако се тера до крајних граница. Тиме су, у осталом, толики глумци у свету дошли до популарности.

Додирајући овом приликом узгред ову ствар, ја hy Će користити првом доколицом да се на њу опширније вратим.

Ето због чега бих ја волео да нам је Јужин играо у коме рускоме комаду, првенствено у коме своме. Руски комади у опште код нас пролазе релативно селабо, а можда OM боље пролазили, или биемо их боље разумели, кад би нам их руски глумац изнео. С тога гледишта можда би практичније било да нам је место једног глумца — особито са овако међународним репертоаром — дошла у госте цела једна руска глумачка трупа, на пример малоруска, те да нам је дала «Вији» од Гогоља, «Наталку Полтавку» и т. д. Народна музика у тим комадима још би обашка припомогла да се, ако се баш хоће, и у оперети удари тим словенским путем. У замену зато могла би наша комична трупа ићи у Русију са репертоаром Стеријним, 'ТГрифковићевим и евентуално Јоакима Bvjuhba. И опет један разлог како је тај народни репертоар потребно неговати, јер једино у њему могли. бисмо се подичити пред страним светом својом драмском књижевношћу и њеним блиским приказом. —

Пошто је међутим Јужина ваљало примити на онај начин, како се он сам хтео представити, позоришни џо-