Српски књижевни гласник

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 309 ишло упоредо с ретким обиљем реклама по нашим листовима. Све то непријатно је дирнуло праве пријатеље уметности, па и саме личне пријатеље Г. Крстића, у које се и ми лично одавно бројимо.

=

«Пад Сталаћа», међутим, није оно узорито уметничко дело, каквим је публици представљено. Оно има много и очигледних мана. Његове врлине, с друге стране, нису такве да нам за мане могу дати озбиљне накнаде. Од тих мана, две су главне, Прва је та да слика Г. Кретића, ако тако могу рећи, није дорасла предмету који представља. У њој нема оне силине, оне страсти, онога беса који би доликовали слици последњих тренутака јуначке одбране Сталаћа и трагичнога краја Тодорова. У пркос свом крајње драматичном предмету, у пркос крви и пламену, у пркос своме шаренилу, слика је хладна. Та се њена мана опажа и у њеној целокупности и у њеним појединостима. Композиција је, по линијама, добра, и шта више врло добра: са основе слике диже се цела група у вис, у виду живописног троугла, ка бедемима градским, на којима се Тодор са евојом љубом очајнички брани од Турака. Али по покретима личности, по појединим радњама, интерес је распарчан; и јединство добивено линијама композиције покварено је унутрашњим распоредом радња и недовољним или погрешним изразом личности. Поједине радње стоје међу собом у врло слабој сликарској вези, пли су понегде чак у противности једна с другом; нема стремљења к једном циљу, управљања и прибирања свију ефеката уједно; а то је оно што даје израз и снагу. А изрази и ставови личности сасвим недовољно показују расположење у коме би оне требало да су. Онај Турчин што је дигао сабљу на српског заставника, сам заставник, онај други Турчин. тито са средине лествица гађа копљем у вис, најзад сам Тодој (дакле, баш најглавније личности), изгледају мирни људи према радњи у којој учествују. Њихова љутина је љутина људи који замећу кавгу, а не људи који се кољу