Српски књижевни гласник

ПРИВИЂЕЊЕ. 17

овом јастучету од молескина, да је вшпе волео отићи у Прусе него напустити своје место. Цар Биљем рекао му је: «Седите и даље, господине Долингере!» и Долингер је седео и даље; и сад је судија у колмареском суду и расположено изриче правду у пме Његовога берлинског Беличанства.

Око њега се ништа није изменило: и сад је то онај исти суд, чамотан и једнолик, она иста дворница са севојим углачаним клупама, својим голим зидовима, жагором адвоката, она иста блага светлост, исти полу-дан који улази кроз прозоре са вуненим завесама, оно исто велико Распеће које је попала прашина, са Христом нагнуте главе и раширених руку. Прешав на страну Пруске, колмарски суд није ншпта изгубио од својега величанства: у дну собе у којој се доносе одлуке, и сад има једно цареко попрсје... Бадава! Долингер се не осећа у својој земљи. Узалуд се премеће у својој наслоњачи, узалуд. у њу гневно седа, у њој му више нема оног некадашњег пријатног дремања; а кад му се по каткад деси да случајно заспи за време суђења, ужасни су снови које снива..,

Долингер снива да је на некој високој планини, као на Хонеку или на Алзаском вису... Шта ће ту, усамљен у оделу судије, у његовој великој наслоњачи, на овим огромним. висинама на којима се види само закржљало дрвеће и ројеви малих мушица.. Долингер vo He зна. Он чека, — сав најежен под хладним знојем који га је пробио и мором која га дави. Велико и црвено сунце |одило се с друге стране Рајне, иза јелака на Црној Гори. Оно се полако пење, а у исто време, доле, у долинама Тана, Минстера, се једнога краја Елзаса на други, чује се нејасно брујање, кораци, шкрипање кола која иду, и све се то чује све јаче, и све долази све ближе, и Долингеру се срце почиње стезати у грудима! У брзо затим, на дугом савијеном путу који се вере по странама пла-

(') Виљемово место Наподеоновога,