Српски књижевни гласник

ПРИВИЂЕЊЕ. 19

разумеде да је ту као привезан за срамни стуб, и да је срамни стуб зато постављен тако високо да се његова срамота. види са што веће даљине... А поворка се наставља, једно село за другим, сељаци са швајцарске границе, терајући огромна стада, сељаци са Саре, гурајући своје тврде гвоздене алате у рударским вагонима. Затим су долазиле вароши, сви радници из предионица, штавиоци, ткачи, упредачи, грађани, свештеници, рабини, судије више и ниже, у «црним» и у «црвеним хаљинама»... Ево сад и колмарскога. суда, са његовим старим председником на челу. И Долингер, који да пропадне у земљу од стида, покушава да сакрије лице, али су му руке узете; да затвори очи, али му капци стоје непомични и укочени. Осуђен је био да види m ma га виде, m да не избегне ни један од презривих погледа које његови другови бацају на њ пролазећи,.. Да је ко овога судију могао видети овако привезана као за срамни стуб, језа би га ухватила! Али што бејаше још језовитије, то је што су у тој гомили сви његови, и што се сви чине да га не познају. Његова жена, његова деца пролазе поред њега обарајући главу. Рекао би човек да га се пи они“ стиде! Чак п његов мали Мишел, кога он толико воли, а који сад одлази за навек а неће ни да га погледа. Једино је његов стари председник застао за један тренутак и тихо му рекао: «Хајдете с нама, Долингере. Није ту ваше место, пријатељу. .> Али Долингер не може да устане. Отпма. се, зове у помоћ, а поворка пролази читаве сахате; п кад је нестаде са заласком сунца, по овим дивним долинама. посејаним звоницима пи фабрикама 3а-– влада нема тишина. КЕлзас је сав отшиао. Остао је још само колмарски судија, горе, као прикован за свој срамни стуб, на својој столици и «непокретан...

„„Позорје се на једанпут променило: тисовина, црни крстови, редови гробова, пуно света у црнини -—- колмарско гробље као на дан каквог великог погреба. Сва звона. у вароши звоне. Умро је судија Долингер. Што није могло да. учини осећање части, узела. је на се смрт. Она

> “