Српски књижевни гласник

90 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

је одлепила са његова кожна јастучета непокретнога судију, и положила, колико је дуг, човека који је јогунасто хтео и даље да остане на својој столици...

Сањати себе мртва и оплакивати себе самога, од тога нема ужаснијега осећаја. С препуклим срцем у грудима Долингер присуствује свом сопственом погребу; а што га баца у очајање више и од његове смрти, то је што у тој непрегледној гомили која се креће око њега нема ни једнога пријатеља, ни једнога сродника. Никога из Колмара! све сами Пруси! Пруски га војници прате, пруске судије иду за сандуком, говори који се држе на његовом гробу пруски су говори, а земља коју бацају на њ и која му се чини тако хладна, пруска је земља, авај!

На једанпут — гомила се размаче с изразом поштовања; један диван оклопник у белој униформи приђе сад, кријући под огртачем нешто што наличи на велики венац од смиља. У наоколо се чуло како свет говори:

«Бизмарк... ево Бизмарка...» A колмарски судија са тугом помишља:

«За мене је то велика почаст, господине графе, али да је ту мени мој мали Мишел...»

Ђуран смех који се одједанпут диже не даде му да доврши, — смех луд, неуљудан, диваљ, помаман.

Шта. им Je?» пита се судија престрављен. Оп се исправи, па погледа... Његово округло јастуче, његово округло кожно јастуче положио је господин Бизмарк побожно на његов. гроб, са овим натписом у наоколо на молескину:

СВОМЕ НЕЗАБОРАВЉЕНОМЕ ДОЛИНГЕРУ ПОНОСУ ЕЛЗАСКИХ СУДИЈА.

С краја на крај гробља сви се смеју, сви се заценили од смеха, и ова неотесана веселост пруска. одјече до дна гробнице, у којој умрли плаче од страмоте, засут срамом и руглом за вечита времена.

} Алфонс Доде. (С фрацуског превео Х.) | Дод