Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА. ГРАНДЕ.

У извесним паланкама има кућа чији изглед улива меланколију сличну меланколији коју изазивају најмрачнији манастири, најусамљеније пустаре или најсуморније развалине. Можда се заиста у тим кућама налази све троје у исти мах: и манастирска тишина, и мртвило пустаре, и нагота развалина; у њима је тако мало живота да би странац помислио да су расељене, кад не би с времена на време спазио понеко непомично бледо лице, с хладним погледом, које би се помолило на прозору, кад се зачују кораци каквог непознатог пролазника. Ова меланколија огледала се и на једној кући у Сомиру, на крају једне стрме улице која води у замак, у горњем крају вароши. Ова улица, сада готово увек пуста, топла лети, хладна зими, местимице мрачна, одликује се звучношћу своје калдрме од шљунка, увек чисте и суве, својом искривуданошћу, тишином својих кућа, које припадају старој вароши и над којима се дижу градски бедеми. Куће, старе три столећа, ту се још добро држе, и ако су од дрвета, и њихови разнолики изгледи доприносе орипгиналности, која овај крај Сомира препоручује пажњи старинара и уметника. Тешко је проћи поред ових кућа а не дивити. се огромним талпама, чији су крајеви изрезани у чудновате слике, које као црна испупчења шарају први спрат већине ових кућа. На једнима, попречне греде покривене су шкриљцем и оцртавају плаве пруге на слабим зидовима једне куће која се свршава кровом од слабе грађе, који су године улегле, чије је иструлеле шиндре савило наизменично дејство кише и сунца. На другима се виде стари, поцрнели прозореки балкони, чије се ситне шаре једва виде испред саксије од мрке иловаче, из које се дижу каранфили или руже какве сироте раднице. Мало даље видећете капије — ишаране огромним