Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. ob

давање под камату расипањем, налазећи више користи у посматрању злата но у добити од камате.

Варош Сомир судила је о величини уштеде по приходима. познатих јој добара. Г. Гранде доби тада нову племићеку титулу, коју наша манија за једнакошћу неће никад изгладити; он постаде човек који у округу плаћаше највећу порезу.

Господин Гранде је имао сто јутара земље под лозом, која су му добрих година давала седам до осам хиљада! буради вина. Имао је тринаест зиратних добара, једну стару опатију, на којој је, из штедње, зазидао прозоре и шарена окна, те их је то и очувало; и сто два десет и седам јутара ливада, на којима је расло три хиљаде топола, засађених 1793. На послетку, кућа у којој је становао била је његова.

Тако су срачунавали његову «видљиву» – имовину. Што се тицало његових других капитала, само су два човека. могла, али врло издалека, нагађати њихову величину: једно је био г. Кршпо, бележник, који је давао под интерес новац г. Грандеов; други, г. од Грасена, најбогатији сомирски банкар, у чијој је добити виноградар имао удела по вољи и тајно.

Ма да су стари Кришо и господин од Грасена били у понашању људи необично уздржани (што у провинцији изазива поверење и доноси новаца), они су јавно указивали господину Грандеу тако дубоко поштовање, да су посматрачи могли ценити величину капитала некадашњега кмета. по величини необичнога уважења којега он беше предмет. Цео свет у Сомиру био је убеђен да господин Гранде има једну нарочиту, засебну ризницу, нарочит ковчег пун златника, који ноћу отвара и онда се предаје оном неисказаном уживању које човеку даје посматрање велике гомиле злата. Тврдице су налазиле да имају као неки доказ за то, гледајући очи Грандеове, којима жути метал као да беше предао своју боју. Очи човека који од својега капитала вуче велику камату стичу неминовно као и очи сладострасника, коцкара или дворанина, извесне