Српски књижевни гласник

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 5

— Какво Косово на ове оскудне године! Кошта то много! Велики је то трошак, мој брате!..

Остави Марко и њега и пође даље. По селу свуд тако. Неки се повили за мотиком, па само приме Бога и не говоре даље ништа. Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршити послове на време, ако се хоће да добро уроди жито.

И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд, да тамо покуша неће ли моћи шта учинити за Косово и обавестити се од куда онолики силни позиви, искрени, од срца, а овакав дочек.

Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновници журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.

Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај мало збуњен стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.

— Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи — рече Марко и исприча све како је дошао, зашто је дошао, шта је еве било е њим, и шта мисли даље радити.

— 'Та-ако. Мило ми је што сам Вас познао, г. Краљевићу! баш ми је мило! Кад мислите у Прилип“... Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију! Сервуе, Марко! рече онај и оде журно.

Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним „Журим у канцеларију !... Сервуе, Марко!“

И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови му пали на рамена; не зауставља. никог, не пита никог ништа. А и ког ће више питати Кога год види, жури у канцеларију. Косово баш нико и пе помиње. Наравно, канцеларија је преча од Косова. Марко постаде, поред све јачине својих живаца, нервозан на ту проклету канцеларију, која по његовом мишљењу тако се успехом конкурише Косову. Пајзад му поче постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да