Српски књижевни гласник

6 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

праведна крв Лазарева и Обилићева. И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших диввитезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала, што га народ пропрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:

Давор, здраво, ти Косово равно,

Што ли си ми дочекало тужно!..

Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће се даље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их до сад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије.

— За срце уједају ове речи свакога Србина, ту с Марком плаче цео народ наш: али сем тих племенитих суза великог витеза нашег треба нама још и мишица Краљевића и Обилића! продужује све ватреније говорник.

Марко крвав до очију, страшна погледа, Ђипи, и са стегнутим песницама, дигнутим више главе, јурну говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком:

— Пооомоооћ !

Говорник пребледео, клецају му ноге, дркће као у грозници, поглед се укочио, усне модре; упиње се да прогута пљувачку, те пружа вратом и пожмурује. Марко етиже до њега и замлатара рукама више његове главе, а викну страховитим гласом:

— Кво Марка, не бојте се, браћо!

Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се, и паде као свећа.

Марко стуче натраг, загледа се у овог онесвешћеног бедника, спусти руке и е изразом необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су