Српски књижевни гласник

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 5

страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу.

— Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови. су мене звали!.. помисли Марко весео, и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљења, да се у мало није сва изломила. Али не хте одмах, чекао је најзгоднији тренутак.

— Има реч Марко Марковић !.. објави председник и лупи у звоно.

Сви се утишаше да чују најбољег говорника.

— Гоесподо и другови ! поче овај.... Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој товор Јакшићевим стиховима:

„Ми Срби несмо, ми људи неесмо!..

Та да смо Срби, та да смо људи, Та да смо браћа, ох Боже MOJ! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час,

Та зар би тако, ох браћо драга, Та зар би тако презрели вас 7!“

Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренут прекиде шкргут Маркових зуби и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењем, што квари ту свету патриотску тишину.

Говорник продужи :

— Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи! Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима, где беше стара српска слава и господство. Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилипа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића чујете ропске уздахе и звек ланца, кога бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српеком крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи