Српски књижевни гласник

18 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

крај прозора, и радиле су од прилике један сахат, не проговоривши ни речи. Потајним погледом који је бацила на ствари младога човека, оним погледом девојака које за тренут ока све виде, Евгенија беше уочила лепе ситнице његове тоалете, његове маказе, његове бријаче украшене златом. Ова испољена раскош, сагледана кроз бол, учини јој Шарла. још занимљивијим, можда по контрасту. Никад догађај тако важан, никад призор тако драматичан није потресао уобразиљу ова два створења, која су вечито била у тишини и самоћи.

— Мама, рече Евгенија, ми ћемо понети црнину за стрицем.

— Како буде наредио твој отац, одговори госпођа Гранде.

Оне поново заћуташе. Евгенија је убадала своју иглу с таком правилношћу у покрету, да би посматрач могао уочити да је утонула у мисли. Прва жеља ове дивне девојке беше да и сама узме учешћа у жалости свога сродника. Око четири сахата, јак удар звекира одјекну у срцу госпође Гранде.

— Шта је твоме оцуг рече она својој кћери.

Биноградар уђе весео. Пошто је екинуо рукавице, он протрља руке тако живо, да би кожу са њих згулио, да им покожица. није била као руска кожа, само без мириса на смолу и тамјан. Ходао је, гледао кроз прозор какво је време. Најзад му се тајна оте.

— Жено, рече он не муцајући, свима сам им подвалио. Продао сам вино! Холанђани и Белгијанци требало је јутрос да отпутују; ја сам се прошетао по тргу, испред њихове гостионице, као човек који се шета беспослен. Онај човек, кога познајеш, приђе ми. Власеници свих добрих винограда нису хтели да даду вино, него хоће да чекају; нека их нека чекају. Наш Белгијанац беше у очајању. Ја сам то видео. Сад је погодба свршена, он је купио све наше вино, по две стотине динара буре, половину да положи у готову. Платио ми је златом. Уговор је начињен и ево шест златника за тебе. Кроз три месеца вину ће пасти цена.