Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 1

~

Врата беху отворена. Млади човек није ништа ни видео ни чуо. Гушећи се у сузама, тужно је цвилео.

— Како воли свога оца! рече Евгенија тихим гласом.

Било је немогућно превидети у изговору ових речи наде једнога срца које је и не знајући било заљубљено. Зато госпођа. Гранде и погледа своју кћер погледом пуним материнске љубави ; затим јој сасвим тихо рече на уво:

— Пази, ти ћеш га још заволети.

— Волети га! настави Евгенија. Ах! да знаш шта је отац рекао !

Шарл се окрете, спази своју стрину и своју рођаку.

— Изгубио сам оца, јадни мој отац! Да ми је поверио тајну своје несреће, ми бисмо заједно радили да је поправимо. Боже мој! добри мој отац! тако сам сигуран био да ћу га опет видети, да сам га, чини ми се, хладно пољубио...

Јецање му не даде даље.

— Ми ћемо се молити Богу за њ, рече госпођа Гранде. Покорите се вољи Божјој.

— Будите храбри, рођаче, рече Евгенија. Губитак се не може накнадити; зато мислите о томе како ћете спасти своју чает....

Са оним нагоном, са оном вештином жене, која има духа у свему, чак и онда кад теши, Евгенија је хтела да завара бол свога рођака екрећући му пажњу на њега самога.

— Моју част 2... узвикну млади човек, уклонивши косу са чела једним наглим покретом.

И он седе на постељу, екретивши руке.

— Ах! јест, заиста. Мој је отац, рече ми стриц, банкротирао. Он јаукну и покри лице рукама.

— Идите, рођако, идите! Боже мој! Боже мој! опрости моме оцу; њему је морало бити врло тешко.

Било је нечега ужасно примамљивога у изразу овога бола младог, истинитог, бола без рачуна, без задњих мисли. То беше чедан бол који чиста срца Евгеније и њене матере разумедоше, кад их Шарл једним покретом замоли да га оставе сама. Оне сиђоше, ћутећи седоше на евоја места

o 2