Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 21

Заиста, госпођо Гранде, ви већ не знате шта да измислите, само да трошите новац. Жалост је у срцу а не у оделу.

— Али црнина за братом неопходна је, и црква нам налаже. ...

— Купите црнину са својих шест златника. Мени ћете дати само Флор, то ће мени бити довољно.

Евгенија подиже очи к небу не рекавши ни речи. Први пут у животу њене племените наклоности, успаване, угушене, али наједанпут пробуђене, беху свакога тренутка вређане. Ово вече било је по изгледу слично многобројним вечерима њиховога једноликог живота, али је ван сваке сумње било најужасније. Евгенија је радила не дижући главе, и не употреби никако корпу за рад, коју је Шарл у очи тога дана с презирањем био погледао. Госпођа Гранде плела је своје рукавице. Гранде је пуна четири сахата обртао палце, занет својим рачунима, чији су резултати требали сутрадан да зачуде Сомир. Тога дана нико им не дође у походе. У томе тренутку цела је варош говорила само о Грандеовој продаји, о банкротетву његовога брата и о доласку његовога синовца. Из потребе да ћеретају о својим заједничким интересима, сви власници винограда, из вишег и средњег сомирског друштва, беху код господина om Грасена, где се осуло дрвље и камење против некадашњег кмета.

Нанона је прела и зујање њенога чекрка беше једини глас који се чуо под сивкастом таваницом дворнице.

— Нећемо похабати наше језике, рече она показујући своје зубе, беле и крупне као ољуштен бадем.

— Не треба ништа хабати, одговори Гранде тргнувши се из својих размишљања.

Он је видео пред очима осам милиона динара које ћо имати кроз три године и пловио је по овом великом златном језеру.

— Време је да се леже. Ја ћу за све вас отићи мом синовцу да му кажем „лаку ноћ“, и да видим хоће ли шт;