Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 23

мисао исписана у осталом свуда, па чак и у законима који питају законодавца: „Шта плаћашу“ уместо да му кажу: „Шта мислиш“ Кад ова доктрина буде прешла из вароши у народ, шта ће бити од ове земље 7

— Госпођо Гранде, јеси ли готова2 рече стари качар.

— Драги мој, молим се Богу за тебе.

— Врло добро! лаку ноћ. Разговараћемо сутра у јутру.

Јадна жена заепа као ђак који није научио своје задатке, па се боји да види љутито лице учитељево кад се пробуди. У тренутку када се, из страха, сакрила под јорган да не би ништа чула, Евгенија јој се прикраде, у кошуљи, богонога, и пољуби је у чело.

— Ох! добра мајко, рече она, сутра ћу му рећи да сам ја свеће купила.

— Не, он би те отерао у Ноаје. Пусти ти мене, неће ме појести.

— Да ли чујеш, мамаг

— Шта

— Па, он још плаче.

— Иди, лези, кћери. Назепшћеш тако боса; под је влажан.

Тако прође свечани дан, који је имао бити од утицаја на цео живот богате и сироте наследнице, чији сан од тада није био ни тако потпун ни тако миран као што беше дотле. Доста често извесне радње у људеком животу чине се, књижевнички говорити, невероватне, ма да су истините. Да. није то отуда, што човек готово увек пропусти да на наше спонтане одлуке баци неку врету пеихолошке светлости, не објашњујући тајанствено засноване разлоге који су те одлуке учинили неизбежним 7. Можда је дубоку страст Евгенијину требало испитати до њених најтананијих појединости ; јер она постаде права болест, како би рекли неки подругљивци, и 61 од утицаја на цео њен живот. Многи људи више воле порицати исход, но мерити јачину веза, чворова, спона које потајно стапају један Факт е другим у реду моралном. Овде ће дакле прошлост Евгенијина служити, за посматраче људеке природе, као јеметво да је њена