Српски књижевни гласник

24 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

неразмишљеност била безазлена, а изливи њене душе нагли и изненадни. У колико јој је живот био мирнији, у толико се јаче у њеној души развило женско сажаљење, тај најдушевнији осећај. Зато се, потресена догађајима тога дана, и будила неколико пута да ослушкује свога рођака, мислећи да је чула његове уздахе који су јој од јуче одјекивали у срцу: час га је видела како издише од туге, час га је сањала како умире од глади. :

Рано у јутру чу зацело неки страховит узвик. Одмах се обуче, и зором отрча, лако као ерна, своме рођаку, који беше оставио врата отворена. Свећа беше догорела у чираку. Шарл, кога природа беше савладала, спавао је обучен, седећи на једној столици, оборене главе на постељи ; сањао је као што сањају људи којима је желудац празан. Евгенији би могућно сита да се наплаче; да се диви овом младом и лепом лицу, као мермер белом од бола, овим очима које беху надувене од плача и које, онако затворене, као да су , још лиле сузе. Шарл по нагону погоди да је ту Евгенија; он отвори очи и виде је уплакану.

— Опростите, рођако, рече он, очевидно не знајући ни које је доба ни где је.

— Овде има срдаца која вас разумеју, рођаче; ми смо мислиле да вам треба шта. Требало је да легнете, тако се само замарате.

— "То је истина.

— Ја вас остављам; збогом.

(Наставиће се), Х. ДЕ БАЛЗАК.

(С француског превео Д. Л. Ђокић.)