Српски књижевни гласник

ЈИ УТИУУ,

Твојих жбунића, и мириса твога,

Моја се душа још и сада сећа,

Кад нас после зимеког ветра студенога Огреје сунце топлога пролећа.

По теби бруји глас веселих тица, А рано цвеће овде онде вири, Разлеже се песма лепих другарица, Играју се игре несташни пастири.

И ваздан тако, од хлада до хлада, Текла би радост и весеље право, А у вече када потерамо стадо Ти си и за сутра исто обећав'о!

И било је увек раја и милине,

Многе часе и ја могах срећним звати, Али оно за чим моје срце гине —

То ми никад, никад ниси мог'о дати"...

СокољЉАНИН.