Српски књижевни гласник

МАКАР ЧУДРА. БАД (1).

C opa је дувао влажан, хладан ветар п разносио по степи сетну мелодију ударања морских таласа о брегове и шушањ приморских шумарака. По кадшто намане на ветру по који озебао, епрчен, жут листак, и распири пламен, од којега уздркће јесења магла и еклони се као уплашено, дајући прилику да се за часак угледа с леве стране безгранична степа, с деспе бескрајње море, а право спроћу мене снажни Макар Чудра, стар Циганин, који чува коње своје черге разапете на педесет корачаја од нас.

Ништа га се није тицало што му је хладни ветај разгрнуо кабаницу, разголитио чупаве, мрке преи и немилоено их шибао; оп је, наслоњен, мирно лешкарио у лепом, слободном, јуначком етаву, окренут лицем к мени, методично потезао димове из грдно велике луле, пуштао их у густим колутовима на уста и на носе, и гледајући преко мене некуд у мртву тмину степе, разговарао непрестано, не покушавајући ни једним покретом да се заклони од оштрог ветра.

— Дакле, ти идешг То је паметно. Леп си избор учинио, соколе. Тако и треба: иди и гледај; а кад се нагледаш, лези и умри — то је еве!..

„Живот“ Други свет настави он, пошто чу моју примедбу на његово „тако и треба“... Е—е! А шта се то тебе тиче“ Зар ти сам ниси живот Други људи живе без тебе и живеће без тебе. Зар ти мислиш да си потребан некоме7 Ниси ни хлеб, ниси ни штап, па и не требаш ником...

„Учити и учити, велиш тиг2 Али можеш ли ти то научити, како да људи постану срећни7 Не, не можеш. Прво остари, па онда говори да треба учити. Зашто учити 7 Сваки зна шта му треба. Ко је паметнији, тај узима оно што има, а глупљи не добијају ништа; и сваки се учи сам...