Српски књижевни гласник

МАКАР ЧУДРА. 29

дати све што му заиштеш. А сам је сав у закрпама.... Ја му онда рекох да испроси у Бога ново одело. Он се због тога наљути на ме и отера ме с пеовком... А баш мало пре је говорио како треба праштати људима и волети их. И мени је он требало да опрости ако сам га увредио. Леп учитељ! Они уче да се мање једе, а сами једу по десет пута на дан...“

Он пљуцну у ватру, ућута, и препуни лулу. Ветар је тихо и тужно јадиковао за нечим, у мраку су рзали коњи, а испод черге брујала нежна, етрасена песма. 'То пева лепа Нона, кћи Макарова. Познавао сам њен пуни, грудни гласе, у коме си чуо као некакво чудновато незадовољетво и охолост, било да пева, било да те здрави. На њеном црнпурастом лицу засела је охолост царице, а из њених влажних црних очију говорила је свест о њеној дражи и заносној лепоти, а с тим и презирање свега што није она сама.

Макар ми пружи лулу:

— Пуши! Лепо пева цураг Тако! А би ли волео кад би се нешто онаква загледала у тег Не би Добро. Тако и треба — не веруј девојкама и пази да си подаље од њих. Цури је милије и пријатније љубити ве но мени лулу пушити; а пољубиш ли је, срце ти је оковано, неста слободе. Она те нечим што се не да ни видети ни прекинути чврсто прикује за се; ти јој даш своју душу, а себи оставиш 0стало. Веруј! чувај се девојака! Вечито лажу, змије. Она ти прича да те воли више свега на свету, а само је иглом боцни, готова је да ти срце рашчупа. Збиља, соколе, да ти кажем једну причу. Памти; ако је упамтиш бићеш целог века слободна. тица...

„Био и живео на свету Зобар, млад Циганин, — Лојко Зобар. Знала га је сва Маџарска, и Чешка и Славонија, и сви крајеви покрај мора. Беше то одважно момче. Није било села у тим земљама, где се њих пет шест не би заверило да умлате Лојка. И он је поред свега тога живео; и ако му се где какав коњ допао, украо би га, па да га читава војска чува. Е—е! зар се он бојао кога“ Да сам сатана дође са својом пратњом, Лојко — ако га не би мо-