Српски књижевни гласник

50 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

гао пирнути ножем — бар би га поштено изгрдио; а већ да би остали ђаволи однели по једну заушницу, то је више HO сигурно.

„Све су га черге знале или су елушале о њему. Ништа није волео осим коња, па и њих не дуго: појаши мало па прода; а коме требају паре, тај их и узме. Он није ништа ценио: да ти је затребало његово срце, он би га сам ишчупао и дао ти, само кад би знао да ти то може што помоћи. Ето какав је био, мој соколе! | ;

„У то време — а то је било пре десет година наше су се черге сељакале по Буковини. Једном — сећам се да је била јесења ноћ — поседали ми: ја, Данило војник, онај, знаш, што је с Кошутом војевао, стари Нур, и сви остали, и Рада, кћи Данилова.

„Ти знаш моју Нонку. Царица девојка! Па ипак, с Радом је не можеш упоређивати, — то би била и еувишна част за Нонку! Слабе су речи да се о њој, о тој Ради, што каже. Још би се једино, можда, њена лепота могла на ћеманету одсвирати, па и то човек који би ћемане познавао као своју душу.

„Много је момачко срце она епржила, 0-0 много! Један стар магнат, перчинлија, кад је видео Раду на Морави, просто је баилдисао. Блене у њу се коња и дрхће као да га је тролетница ухватила. А беше леп као ђаво о празнику: одело све златом везено, о бедрима пламти еабља као муња чим коњ ногом копне — сва је пуста у драгом камењу; а на капи плаветна кадиФа, као да је парче неба откројио. Важан је то човек био, стари гоеподар. Блену, блену, па рече Ради: „Ходи, пољуби ме, даћу ти пуну кесу пара!“ А Рада њему леђа и ништа више!.... „Опрости, ако сам те увредио, погледај ме бар лепо!“ Намах се слеже стари магнат и баци пред њу кесу — велику кесу, брате! А ова је као нехотично гурну у блато и ни да погледа. — „Ох, девојко!“ јекну он, па ошину коња бичем и запраши путем.

„Но сутра дан ето га опет.... „Ко јој је отац“ разлеже се као гром HO чергама. Данило изиђе. „Продај кћер и ишти шта хоћеш!“ А Данило ће њему: „Само