Српски књижевни гласник

МАКАР ЧУДРрА. 31 господа продају све, почев од својих свиња па до савести; а ја сам е Кошутом војевао и ничим не тргујем!“ Он дрекну и маши се сабље; но у том неко од наших тиену коњу у уво запаљену труд, те коњ наже путем као светлица! Ми после тога одмах дигнемо черге и... маглу ! Измичемо један, други дан; кад, али ето ти њега опет: стиже нас! „Еј, ви, виче; пред Богом и пред вама исповедам да ми је намера чиста; дајте ми девојку за жену; поделићу с вама све што имам, а богат сам, сила!“ — Сав гори и као. биљка на ветру љуља се у седлу. Ми се замислимо.

„— Деде, кћери, говори! рече Данило под нос.

„— Кад би орлица од своје воље пошла гаврану у гнездо, шта би постала 7 упита нас Рада.

„Данило се засмеја, па е њим и ми сви у Глас.

„— Тако, кћери! Чу ли, господару 7 Потражи голубице; оне су попустљивије.. И ми одоесмо.

„A господар зграби капу, лупи је о земљу, па отиште коња да се земља затресе... Ето каква је била Рада, соколе!

„Но, ево једанпут, седимо ми тако у вече, кад се зачу свирка у степи. Дивна евирка! Крв од ње у жилама ври и мами некуд. Свима нама, то осећаемо, хтело се од те евирке нешто такво после чега ни живети не би требало, или, ако би се морало, не друкчије него као цареви еве земље... Таква беше та севирка, соколе!

„Слушамо, а она све ближе. Гледамо, а из мрака се помоли коњ и на њему човек свира, приближујући се нама. Стаде код ватре, преста свирати, па се само осмејкује и гледа нас.

„— Е, Зобаре, ама јеси ли то ти! викну Данило радосно. Дакле, ово је Лојко Зобар !

„Брци му пали на рамена и помешали се се дугом црном косом; очи светле као сјајне звезде, а осмејак — право сунце, Бога ми! Просто као да је е коњем заједно екован из једне полуге гвожђа. Спрам ватре изгледа сав крвав и сева зубима смејући се. Нека будем проклет, ако га нисам волео као самог себе пре но је реч са мном проговорио или опазио да и ја такође живим на беломе свету !