Српски књижевни гласник

32 Српски Књижевни ГлАСНИК.

„Видиш, соколе, каквих људи има! Погледа те у очи и одмах ти душу освоји; и ти не само да се због тога не стидиш, него ти је још и мило. С таквим човеком одмах и сам постајеш бољи. Мало је, пријатељу, таквих људи ! Па и боље је што их је мало. Кад би много доброг на свету било, онда се не би за добро ематрало. Тако је! Но чуј даље.

„Рада ће рећи:

„— Дивно ти, Лојко, свираш! Ко ти је начинио тако гласно ћемане 7

„А он смејући се:

„— Сам сам га начинио! И нисам га начинио од дрвета, већ од груди младе девојке, коју сам врло волео; а струне сам усукао од њенога срца. Још помало лаже ћемане, али ја умем вешто држати гудало у рукама ! Видиш ли

„Зна се да ми гледамо да одмах заћоримо девојку, да нам њене очи не би срце запалиле, него да саме за нама туже. Тако и Лојко. Но намери се на мајстора. Рада се окрете од њега, зевну и рече:

„— А још причају како је Лојко паметан и окретан! Како лаже свет !... То каза, па се уклони.

„— Е, e, e, лепотице, па ти си имала оштре зубе! кресну Лојко очима и одјаха с коња... Здраво, браћо! Ето вам и ја дођох.

„— Радујемо се госту, орле! одговори Данило. Па се пољубише, поразговараше, и легоше спавати...

„Тврдо су спавали. Кад у јутру, гледамо — Зобар повезао главу крпом. Шта ће то бити 7 Знате, коњ га на спавању копитом очепио.

„Е, е, е! Сетисмо се какав је то коњ био, па нам се осменуше брци; осмену се и Данило. А зар Лојко није био достојан Раде“ Већ не! Ма како да је девојка лепа, душа јој је и тесна и плитка. Можеш јој торбу блага обесити о врат, па опет не може бити лепша но што је у истини. Е, добро!

„У то време послови нам добро иђаху, те се мало подуже забавиемо на том месту. С нама је и Зобар. То беше друг! Мудар беше као старац, а знађаше и руско и ма-