Српски књижевни гласник

454 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

своје славне људе; п те групе не могу бити једне без: других, као што један велики историјски век не може бити без периоде тихога клијања које су му претходиле и створиле га. Пе само да не треба осуђивати простонародне уметности, но им се још треба и радовати, јер баш отуда виша уметност може да буде изнад њих; народу су требали увек ти сетупњеви да доспе до горе; то су степенице храма. ;

Постоји цела једна школа песимистичких историка: с једне стране, та школа предвиђа општи тријумф демократије као нужну ствар, се друге стране, она у томе налази неизбежан узрок опадања по уметност и пољудски разум уопште. Расуђивање тих песимиста може се овако извести: идеал демократије јесте политичка па. чак и економска једнакост међу људима; та политичка п економска. једнакост ићи ће за тим да створи и умну једнакост, да подигне ситне духове тиме што ће енизити велике духове; та општа осредњост убиће уметност, која може да живи само од надмоћности генија, који је битно арпстократеки. — Ово мишљење, привидно тачно, међутим је много површније но што се мисли; противници демократије пмали би да докажу, што они никако не доказују, да једнакост политичких права иде за тим да оствари једнакост мозгова и способности. Иепитајмо ипак то питање у појединостима.

Пре свега, да ли је демократија у стању да разори органске и физиолошке услове генија код уметника 7 да ли она може да сведе број његових можданих вијуга или да смањи тежину његова мозга 7 То се мишљење не да непристрасно заступати: требало би онда усвојити мњење онога лекара, непријатеља општег права гласања, који је показивао на „изборну агитацију“ како се распростире на сам дух матера, квари млеко дојиља и проузрокује грчеве код малих грађана чим дођу на свет. Онога дана, када демократија буде произвела, код народа који је од ње учинио свој облик владавине, истинско умно опадање, тога дана ће тога народа нестати: борба

ја ара ава KOG AOA

MA o :Siiioo II II II II Oe