Српски књижевни гласник

460 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

лепо у његовим претходним емоцијама. То се дешава модерном човеку за емоције уметности. Уживајући у уметности својственој нашој епоси и нашој средини, ми остајемо у стању да се дивимо идејама и делима другога доба. Може нам бити драг Алфред де Мисе или Виктор Иго, Бетовен, Шопен или Берлиоз; нас нешто вуче ка њима, они нам причају „наш рођени сан“, као што су стари говорили; ништа то не смета: ми исто тако можемо разумевати Расина, чак и Боалоа; ми се дивимо Хајдну; а сумњиво је да би Боало пи Хајдн могли разумети Виктора Ига и Берлиоза. Наша естетичка осетљивост не мора се дакле тупити с једне стране, изоштравајући се се друге: она постаје само сложенија. То долази отуда што се наш разум шири: „Као песник, говорио је Гете, ја сам политеист; као природњак, ја сам пантепст; као морално биће, деист; и мени су потребни сви ти облици да бих изразио своје осећање.“ Напредак, овде, није распад. Свака уметност може живети као што. је дотле живела; али и не умире зато. Велика уметничка дела се дижу једна крај других, као високи врхунци, не здробљавајући и не покривајући врхунце који су се први подигли.

(Наставиће се.) М. Гијо.

(C француског иревео |

А

la A i,

AZ DUr II А а

А А