Српски књижевни гласник

462 Српски Књижевни Гласник. чиним, Од таквог поступка видело би бар Позориште користи, како ја мислим, и како ћу, разуме се, и даље мислити, докле год не узимаднем разлога променити мишљење. Место тога, међутим, Г. Бр. Ђ. Нушић се начинио жртва формалне завере неколицине, не би ли тиме забашурио своје погрешке које боду очи и његовим најближим, п побудио, шта више, пи сажаљење у света. Тај је начин ван сваке сумње лакши, али је само лакши.

Из тог разлога ја нећу следовати Г. Бр. Ђ. Нушићу и преносити једно чисто стварно питање Ha лични терен; али кад бих то хтео, ништа ме, осем поноса, не би спречавало да пристанем да бар са њиме изиђем пред оцењивачки суд каквих год хоће стручњака у позоришним стварима у каквом му драго обиму.

Надам се да. су и читатељи увидели да нисам могао проћи без овог личног објашњења, које сам гледао

–

да буде што краће.

Што најпре пада у очи у управином извештају, јесте његова краткоћа. Управа је прво одустала од двогодишње праксе своје претходнице да такав извештај изда у облику позоришног годишњака, и друго пружила нам је што је могуће мање података о свом прошлом и будућем раду, ма да је, ако већ није хтела засебну књижицу, имала за то и сувише празног места у своме листу. Располажући толиким простором, она је могла увести у те годишње извештаје и нове рубрике од интереса. по публику, а не, држећи се туђих ранијих образаца, скраћивати их само.

Тако на пример, одмах у почетку, не видимо бројно стање садашње глумачке трупе, певача, оркестра и техничког переонала, а то би било потребно већ и стога, што је, судећи по разним објавама и плакатима, трупа увећана, оркестар промењен, а хор мушки и женски. појачан, можда п сасвим нов (они су то назвали „новоорганизован“). За оне који воде бригу о позоришту врелело би знати који су ти поименце које је управа. нашла

Дур и и