Српски књижевни гласник

464 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

новим ангажманима, кад су већ чињени, водило рачуна. о тој невољи, или да се бар оно што се могло развити развијало. Мислим младића Милутиновића и Г-цу Петковићеву. Тај млади глумац послан је у Минхен о мало, наравно врло мало пара, мислите у школу — не, него да гледа представе годину дана, а језика не зна, нити зна комаде које ће гледати, те да отуд има неке вајне користи. Често се и на старијем глумцу опажа. да није прошао кроз стручну школу, а шта, ли ће тек бити од почетника, кога је чак и у Београду ваљало још учити. Ја не могу довољно нажалити што је тог доброг младића снашла ова беда, у осталом, можда у наивној намери, да му се помогне, јер сам, наваљујући да се он прими за члана, мислио, пре две три године, да је нађен будући српеки Ромео.

Г-ђицу Петковићеву, истина, нису никуд послали, али место да јој се дају прилике да непрестано учи, ла што више излази пред публику п тиме стиче ону слободу и спгурност у себе, чиме једино можда пекусније глумице импонују необавештеном свету — та девојка. губи дане у запећку. После Јуле у „Пери Сегединцу“ који се, за пакост, не може више играти, уделили су јој у „Ивковој слави“ која се опет требала ваздан играти, чочека Кара Бибера, а не осврћу главе на Дездемону, која је за њу, пошто би је под паметним руководетвом научила. Г-ђица Петковићева има и сувише трагичног осећања; али или за сад не налази начина да га изрази, или јој је начин, кад га сама нађе, ако не имитује, рђав, често и комичан (ја још памтим како се публика наемејала њеном плачу у другом чину Бекових „Гаврана“ ); међутим та, на жалост, почетница има способности да некад буде овоме позоришту Медеа п Федра.

Напослетку, ако се, можда, мишљење меродавних људи у данашњој управи не слаже са мојим о овом младом пару, ја не видим у целом прошлогодишњем раду управином никакво нарочито старање ни за кога од млађих. Ето и Боже Димитријевића. Он је брже изишао из

„у ду руки У ШИ Би