Српски књижевни гласник

479 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

у корист ако не уметности, бар позоритне касе. Међутим у овој сезони имало је представа које су доносиле до педесет динара, а за које је лако било погодити да ће тако испасти. (Последњих двају сезона старе управе најмањи вечерњи приход био је 20. маја 1899 год. Износио је 80 дин., а давана су три комада у једном чину, од којих Брзакова „Олуја“ први пут). Наравно, управа не износи у своме бројном прегледу ова доказе своје лакомпелености и свога нерада. ;

У ствари, прошла сезона живела је од подгрејака старе управе, која је на срећу рзније постојала. Цео репертоар, осим нових ствари, кретао се, порел оперета, у оном стереотипном кругу комад! које драматург и уједно професор драмске књижевности у глумачкој шкоти, ђутуре назива романтичним, а издао се да под тај назив трпа и „Три Мускетара“ и „Лукрецију Борџију“ по „Грофа Монте Христо,“ и „Алпијеког цара“ и „Живот за динар“ и „Распикућу“ п „Анџела.“ (Да ли је икад Рајмунд елутио да ће се наћи у друштву са Виктором Хигом“7) Сад можемо мислити колико су тачни проценти које Г. Бр. Ђ. Нушић извлачи за ове романтичне комаде и остале, које опет делп на: модерне стране, класичне, закрлије, оперете и буФонерије. И ту је интересантно шта под којом врстом подразумева. Лакрдије су, на пример, „Карлова тетка“, „Бели коњ“, „Тупинел,“ „Дупла пуница,“ итд. Залуд ћемо се питати откуд „Карлова тетка“ заједно са париским водвиљима, међу којима је Дупла. пуница“ један од узора.

(Свршиће се,)

ДРАГОМИР. М. ЈАНКОВИЋ.