Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 475

ударају се под нокте, врела јаја мећу се под пазухо, ноге се пушкама крхају тако да на цеваницама остану само рупе и чворови, дроб се штети, вилице ломе, све се тело тако изрешета да, кад неерећник доцније хоће да пије вино, крв му на вазда отворене ране стане бризгати.

Морал тога света веома те прост: бити јунак, пркосити смрти, јер човек је зато да убије или да буде убијен, — држати реч, штитити госта, — да се не би запевале о вероломнику „пјесме срамотне“, и да се његов пород не прозове „поганчевићима“. Барла су сељани домамили да га убију, седам пушака на њ је уперено, берберин који га брије готов је да му превуче бријач преко гркљана; Барло се само хвата за малу пушку и мирно цеди кроза зубе: „Извади из главе то што мислиш, но бритви!“ Бушатлија је отпочео сечу арбанашких главара; осамнаест Шаљана неће да положе оружје „Шаљани дају главе и оружје заједно, а не једно без другога,“ — затворили су се у кућу коју Турци пале, коса им гори, а они витлају јатаганима, док сви не изгореше. Само једно шеснаестогодишње момче утече дома. Народ је у плачу, мајка кука. Али када се појави једини живи главар, народ се развесели. Али не мајка, јер она писну, и посла сина у Скадар ха га везир посече, да буде и друг и брат, да изгине где су сви његови изгинули. Кољу је везир метнуо на муке, на ватри га пржи, очи му пскочиле, али не издаје другове; мајка то гледа и заклиње га да не продаје образ за „двије унце крви.“ Дрекаловићи, са запетим пушкама, пљачкају крвнички обор; један од њих напи се воде у кући, и вођ повика на „рђава друга“ да нису дошли да ију и пију но да плене и убијају, и онда „врнуше плијен у обор и они празнијех шака одоше „ка да су им кумовске биле.“ Тому Петрову Поповићу са Медуна убили сестрића, и он опрашта живот крвнику, кад га је овај уверио да је некоме дао реч да ће младића убити. Турци су потерали Цр-