Српски књижевни гласник

АДрРАНЂЕЛОВ УДЕС. 83

чисти. У томе изиђе одонуд из угла омален човек, у оделу трамвајских слугу, са црним наочарима; тај прође мрзовољан, назвавши Бога кроза зубе. За њим изиђе са теститом праља, весела, жива баба која рече:

— Добро јутро, Аранђеле! Еј, соколе, ти увек први!

Отворише се и врата на великој кући и изиђе слушкиња, висока, црвена девојка.

— Добро јутро, дико ! Јеси ли ми што лепо сањао 2

Аранђел је погледа презриво.

— Сањао сам, да те ђаво однео !

Стари крпач, ситан, главе обрасле у силној бради, докаса са својом тестијом. Аранђел му довикну:

-— Је ли, чича, бре! Хоће ли ми бити готове хаљине до ноћи 7

— Пиће, пиће, вели Немац.

Изиђе и мајстор Радован, сух, висок човек. Он мрдну главом на калфу рекав: „Хајд, отварај“, па прође мимо њих, вукући папуче. Ишао је укочено, што но се каже као да је штап прогутао. Његов танки дугачки врат беше још подбријан, те је и с леђа изгледао смешан. Девојка исплази језик за њим. Аранђел унесе обућу.

Уђе у потпуно мрачну собу, јер сем тих врата на двориште и других у радионицу, та соба немаше другог отвора. Момак назва Бога и спусти обућу, па напипа на столу кључеве. КГревет крцну. Неко уздахну и зачу се женски глас.

— Добро јутро, Аранђеле. Колико је сати 7

— Тек што није грануло сунце.

— Јао!

— КЕ, а што седите толико у вече 7

Жена поново уздахну, застења малко и додаде:

— Јао, што ме проклета плећка боли! Целе ноћи заспала нисам!

— Е, прозебла, рече калфа и уђе у радпоницу.

Отвори прозор-излог, па врата, па извеша низове опанака и ремена, те изиђе на тротоар. Преко улице беше утрина, земљиште које је очекивало нове зграде и