Српски књижевни гласник

АДРАНЂЕЛОВ УДЕС. 5

се огледало и у тихом једноликом говору, који није никад пратио покретима.

Жена се окрете ничице, муж јој разголити плећа, Аранђел умочи своје широке палце у ракију, па је стаде трљати.

— Не тако јако, не, не, поче она.

Радован диже лампу и вели:

— Упри! упри! Што сад јаче боли, мање ће после! Знам ја то! Јаче, јаче!

— Носи вас белај! рече најпосле мајсторица, окренув се хитро на леђа.

— Ти само лези, мп ћемо попити кафу код комшије, рече муж.

— Не, ни по што! Ја ћу одмах 'бити готова.

Аранћел отиде. Мало после уђе и мајстор са дугачком плавом кецељом, па стаде иза тезге и поче кројити кожу.

Обојица беху из Јасенице, Пејовићи. Радован беше брат од стрица Аранђелову оцу. Радован, оставши у детињетву без родитеља, отиде у Крагујевац и имаде срећу да се најми код некога пмућна опанчара, добра човека, код кога је радио пуних шеснаест година и коме толико угоди, да га пред смрт озети, давши му јединицу за жену. Млада жена живела је с њим само две године, па умре, оставивши болешљиво дете. У то време ДАранђелу беше једанаеста година. Отац његов, танка стања а ожењен по други пут, одведе га у Крагујевац, чики на занат. Чика га радо прими. Годину и по дана мали Аранђел није могао што друго радити до носити и дворити чикино боно дете. И оно умре. Од тада суморни удовац и добродушно сељаче јаче прионуше једно уз друго. Остадоше у Крагујевцу још трп године, па Радовану досади женин род због наслеђа, те прода све, сем куће, па се пресели у Београд. Спочетка је имао радњу ближе средини вароши, па замисли, да ће му бити пробитачније негде на крају, где је већи пролазак сељака. И погоди. Најам је био мањи, јевтиније све, а посао поче прилично. Њих