Српски књижевни гласник

АДРАНЂЕЛОВ УДЕС. 1

Сунце беше нагло ка заходу, те је свом силином сијало у радионицу, а нико се од њих троје не сети да притвори врата, као обично у то доба. Најзад мајстор притвори, седе до калфе и поче утешан разговор... Та брзо ће проћи две године службе младу човеку, а особито у Београду, а особито кад војник има „џепарца“. Пмаће Аранђел, ако хоће, и два дуката месечно. Свакога празника ручаваће с њима. Он, мајстор, узеће шегрта, то толико да има млађега...

Узбуђење се брзо стишало, а остави у њима неку чудну драж. Аранђел је још осећао као да је на пречац постао маторији, као да је, некако, стекао више достојанства. |

Тога је дана био мали прелом у његову једноличну животу. А за четрдесет дана што још остаде с њима, опажало се да је прибранији, озбиљнији; за то време опазише два, три пута, да се вратио се рибања мало напит.

. · . . . . . · . · · “ · · -

Аранђела узеше у пешадију и испратише у град. Протече му двадесет дана као чудан сан. Мучећи се по цели дан у телесном „учењу“, страхујући без прекила од крутих старешина, не разумевајући јасно шта управо од њега траже, спавајући целу ноћ у један душак, осећаше како поступно, трајно, губи и своју вољу; без мало се љубав према животу гашаше, и он осећаше како ја постао делак неке огромне бесвесне целине, с којом га везује само страх.

Како се двадесетог дана дочепа кратке слободе ! Пустише га у слободу од подне до вечерње трубе. Беше недеља, леп јесењи дан. С њим изиђе гомилица другова, с којима сврати на чашу пива. Али како једва већ у празним речима, у пеовци, нађе одушке сав дерт што се нагомилао у младим срцима, тако су се и чаше низале без потребе. Отиде на Брачар, зажарен, усијаних очију. Затече на клупи пред радионицом саму мајсторицу. Пред њом је стао. Ударио је обро петама састављајући ноге, укрутио се, салутирао и „понизно јавио, да је он пешак Пејовић, тога пука, те чете, и да има одсуства до ноћи.“