Српски књижевни гласник

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 21

— Па шта хоћете, говорила је она онима који су осуђивали старца, зар нисмо сви ми суровији што смо старији 27 Па што да и он не буде7 Престаните с тим својим лажима. Госпођица живи као краљица. Дко је сама то је зато што хоће да је сама. У осталом, моји господарп имају јаких разлога.

Најзад, једно вече, крајем пролећа, измучена више тугом но болешћу, јер јој поред свих молаба није испало за руком да измири Евгенију са оцем, госпођа Гранде повери Кришовљевима своју тајну бољу.

— Девојку од двадесот и три године осудити на сув хлаб п воду!.. узвикну председник од Бонфона, и то без узрока; та то је тешка злостава; она се може иротив тоа жалити, и како Ч — тако и па...

— Доста, синовче, рече бележник, оставите се тих својих судеких израза. — Не брините се, госпођо, ја ћу још сутра учинити крај томе затвору.

Кад је чула да се говори о њој, Евгенија изиђе из своје собе.

— Господо, рече она ступајући напред поносито, ја вас молим да по тој ствари ништа не предузимате. Мој је отац господар у својој кући. Док сам код њега, ја сам дужна покоравати му се. Његове поступке није властан свет ни одобравати ни не одобравати, он има за њих да одговкра само Богу. Ја рачунам на ваше пријатељство и молим вас да о томе ништа и не помпњете. Да корим свога оца значило би напасти на наше сопствено уважење. Ја вам захваљујем, господо, што толико водите рачуна о мени; али ћете ме више обвезати ако настанете да престану увредљиви гласови који се проносе по вароши п за које сам случајно чула.

— Право каже, рече госпођа Гранде.

— Гоепођице, најбољи начин да се стане на пут оговарањима јесте да вам се врати слобода, одговори јој с поштовањем бележник, изненађен лепотом коју самоћа, меланхолија и љубав беху дале Евгенији.