Српски књижевни гласник

22 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

— Па нека, кћери, ослони се на господина Кришоа да ову ствар доведе у ред, кад јемчи за успех. Он познаје твога оца п уме с њим. Ако хоћеш да те гледам. срећну за ово кратко време које ми још остаје да жиживим, треба по што по то да се ти и твој отац из-

\

мирите.

Сутрадан, по навици коју је узео од како је Евгепија била затворена, Гранде сиђе у башту да се прошета. За сву шетњу беше пзабрао време кад се Евгенија чешљала. Кад би дошао до великога ораха, чича би се сакрио иза дебла, остао неколико тренутака IOсматрајући дуге косе своје кћери, п колебао се без сумње између мисли, које му је улевала његова упорна нарав, п жеље да загрли своје дете.

Често би остао седећи на црвоточној клупици, на којој се Шарл п Евгенија беху једно другоме заклели на вечиту љубав, п она је за то време посматрала евога оца крадом пли у своме огледалу. Ако би он устао и наставпо своју шетњу, она би из предусретљивости села крај прозора п разгледала зид, са кога је висило најлепше цвеће и из чијих су пукотина избијали Венерина коса, ладолежи пи нека крупна биљка, жута и бела, један 5ед ит, кога пма врло много по виноградима у Сомиру п Туру. Магистар Кришо дође рано п затече старога виноградара — био је диван јунски дан -– где седи на клупи, леђима наслоњен на гранични зид, па посматра своју кћеј.

— Које добро, господине Кришо 7. рече он кад спази бележника.

— Дођох до вас послом.

— А! а! да немате мало злата у размену за талире.

— Не, нисам дошао због новца, но због ваше кћери Евгеније. Цео свет говори о вама и о њој.

— Шта се то кога тиче7 Ћумурџија је кмет у својој кући.

— Тако је, Ђумурџија има права и да се убије. или, што је горе, да баци свој новац кроз прозор.