Српски књижевни гласник

450 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

упознадох са свима официрима на лађи. Моје непознавање мора и њихова језика веселило их је много, те ме. забаве ради, поучаваху и једном и другом се усрдношћу, која је била у толико већа што је адмирал поступао са мном као са својим сином. Али кад бих издалека сагледао беле обале Нормандије, мене је освајала велика туга, и склањао сам се да не бих плакао. Савлађивао сам своју жељу, јер бејах и млад и храбар; али после тога, чим је моја воља престајала владати срцем, чим бих легао п заспао, сузе су лиле из очију и противу моје воље и квасиле моје лице и мој јастук у постељи, да сам се често морао будити.

Једнога вечера нарочито, када савладаше једну француску лађу са две катарке, видео сам издалека како је тонула: ниједан човек с лађе не спасе себи живот. Официри енглески били су уздржљиви и озбиљни, али сам морао слушати како мрнари халакају гледајући како нестаје војника и како море топи кап по кап овај усов што је претио да уништи њихову отаџбину. Бејах се повукао и сакрио тога целога дана у собицу, коју ми је, да би зар боље показао своје благовољење, лорд Колингевуд дао близу својих соба; а кад дође ноћ, изиђох сам на кров. Осећао сам више него икада непријатеља око себе, те сталох размишљати још тужније о својој судбини. Месец је дана било како сам ратни заробљеник, а адмирал Колингевуд, који је пред светом онако благо са мном поступао, говорио је са мном само једанпут на само, првог дана кад сам на брод дошао; био је добар, али хладан, п, у понашању његову, као и енглеских официра, било је извесних граница до којих су изливи осећања долазили п на којима се крута политика показивала као препона. У томе је тежина живота у туђини. Са страхом сам мислио на свој несрећни положај, који је тако могао трајати докле се рат не сврши, и држао сам да ћу морати неизбежно жртвовати своју младост, упропастити је у срамној некорисености једнога заробљеника. Фрегата. је ишла брзо, једрила су ева била разапета, а