Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 499

затворише. Менп се у први мах учини да је ово маневрисање врло мпрољубиве природе п не разумедох откуда толика учтивост од њене стране. Али ме један стари мрнар гурну лактом п рече: — Ово не ваља. Допста, пошто нас је више пута пустила да трчимо испред ње, као мишеви испред мачке, ова љубазна п лепа фрегата устреми се сад свом снагом на нас, не пуцајући, п удари нас својим кљуном, као коњ преима, раздроби нас, уништи, потопи п пређе ведро преко нас, оставивши неколико чунова да покупе заробљенике: ја сам бпо десети од две стотине људи колико нас је било при поласку.

Из воде су ме извукли онесвесла п хлална, те ме хтедоше бацити поново у море као мртва, кад један официр, који је прегледао мој бележник, нађе писмо мог оца, које сте мало пре прочитали, п потпие лорда Колингевуда. Он нареди, те ме брижљивије прегледаше, видеше да сам још жив; кад сам дошао себи нисам био више на лепој Најади, но на другој лађи, на ШПобеди (the Vietory). Упитах ко је заповедник ове лађе. Одговорише кратко лорд Колингевуд. Помислих да је то син онога што је мога оца познавао; али кад ме изведоше пред њега, ја видех да сам се преварпо. То је био тај исти.

Ја се пзненадих када ми он сасвим благо, очинеки, рече, да се није надао да ће битп п мој чувар, пошто је био очев, да се нада е му то неће бити мање пријатно; да је био поред оца кал је умирао, и да је желео, кад је чуо како се зовем, да останем на његову броду. Све је то он говорио најчистијим француским језиком п то с таком неком сетпом благошћу да ми се то никада пз памети није изгладило. Позва ме да останем на његову броду, али да му дам реч да нећу ни покушати да бежим. Дадох своју часну реч без оклевања, онако као младићи од осамнаест година, п зато што мп је на Победи било боље него на каквој заробљеничкој лађи.

Био сам изненађен кад сам видео да Енглези не заселужују напад и мржњу који им падају у део, п брзо се