Српски књижевни гласник

4392 СРпски КњижеВнИ ГЛАСНИК.

мном су вечито таласп и опет таласи; само њих видим, само њих чујем. Од њихове пене побелела ми је коса, а њихова влага помало је савила мој стас. Ја сам тако мало времена провео у Енглеској да је знам само по карти. Отаџбина је за мене идеално биће које сам ја једва назрео, коме служим као роб, а она бива према мени све строжа што сам јој потребнијп. "Таква је суд-

–

бина нас свију, и сваки шта више треба да жуди да буде окован тим верпгама; алп некада су оне тешке, претешке.

Он заћута за часак; обоје смо заћутали; ја пе емедох прозборити, јер видех да хоће да настави.

— Дуго сам размишљао, рече ми, п испитивао себе каква ми је дужност кад сте ви дошли на мој брод. Могао сам оставити да вас одведу у Енглеску; али бисте можда допали беде какве, од које ћу вас ја свагда сачувати, и очајања којега ћу вас, надам се, епасти; вашем оцу био сам истинит пријатељ, о томе ћу му дати доказа; да ме нешто види, био би са мном задовољан, је л' тег

Адмирал опет заћута и стиште ми руку. Приближи ми се више у ноћи пи погледа ми пажљиво у лице да види каква ме осећања обузимају. Био сам толико зачуђен да не могох ништа одговорити. Он сад продужи брже:

—- Писао сам већ адмиралитету да вас при првој размени заробљеника пошљу у Француску. Алп на то се може дуго још чекати, додаде он; што бих крпог Јер, сем тога што Бонапарта на размепу тешко пристаје, енглеских је заробљеника мало. — Докле то не буде, желео бих да учите језик својих непријатеља; вп видите да ми знамо ваш језик. Ако хоћете, радпћемо заједно, и ја ћу вам позајмити Шекепира п капетана Кука. — Не жалостите се, бићете слободнп пре мене, јер ако цар не хтедне мира, ја ћу за навек остатп овде.

Тон којим ме је предусрео и са собом удружио у својој воденој тамници растужио ме је; осећао сам да он, у овом усамљеном п хотимпчном сужањству, осећаше по-