Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 455

требу да чини добро, да би нашао тајне утехе за свој сурове позив ратнички.

— Милорде, рекох му, пре него ме научите речима новога. језика, научите ме којим сте мислима дошли до те савршене мирноће, до тог једнаког душевног расположења које личи на срећу, а 'у ствари скрива вечиту досаду... Опростите што ћу вам рећи, али све ми се чини да та врлина није друго до трајно притворство.

— Варате се много, рече он; осећање дужности најзад облада толико умом, да пређе човеку у карактер и постане једна од главних његових црта, исто тако као што здрава храна непрестаним обнављањем може променитп нашу крв и постати елеменат нашега организма. Ја више но ико знам како је лако заборавити сасвим на себе. Али тешко је ослободити се свега људскога; има ствари које су јаче прирасле за срце, него што би човек хтео.

Овде се одједном заустави и узе свој дурбин. Наслони га на моје раме да осматра светлост коју је у даљини видео; па познавши одмах шта је: — Рибарске лађице, — рече, и седе поред мене на ивицу лађе. Видео сам да је одавно хтео нешто да ми рече што му није лако било.

— Ви никада не говорите о своме оцу, рећи ће он одједном; чудим се да ме ништа о њему не питате, о томе како се мучио, шта је говорио, о његовим последњим жељама.

Како ноћ бејаше ведра и јасна, ја видех још једном како ме његове крупне црне очи испитују.

— Бојао сам се да не будем наметљив.. рекох збуњено. :

Он ме стеже за мишицу, као да ми не хтеде дати даље да говорим.

— Није то, рече он, ту сећ114,! није то.

— Нисам имао прилике да е вама говорим, милорде

1 Дете моје. 28