Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 439

јаху претрпана орденима. Тада је писао: „Откад сам оставио отаџбину, нисам провео ни десет дана у једноме пристаништу; вид ме оставља; кад будем могао видети своју децу, море ће ме ослепити. Ја трпим муке зато што је тешко, међу толиким официрима, наћи мени вештијега заменика. од мене“. Енглеска му је одговарала: „Би ћете остати на мору, увек на мору“. И он је остао до смрти. Тај стојички и велпки живот својом узвишеношћу смрвио ме је, а својом скромношћу потресао, кад сам га једнога дана гледао како се мирно и озбиљно предао судби. Себе сам презирао; нити сам био што као грађанин, нити као отац, ни као син, ни као брат, ни човек с породицом, ни јаван радник, — и ја сам се жалио кад се он није жалио! Једном, и против своје воље, издао се, а ја, мрав међу мравима које је ногом газио султан Француске, кривио сам себе што сам у потаји жудео да се натраг вратим на милост и немилост његову и постанем зрно праха који је он крвљу натапао. — Сретање моје с овим правим грађанином који се предао сав, не као ја једноме човеку, већ отаџбини и лужности, би за мене срећно. Научих се, у тој тешкој школи, истинитој узвишености коју ми треба од сада у војсци да тражимо; и томе колико она, кад се добро схвати, уздиже наш позив над осталима; она може оставити неколико светлих примера. међу нама, па ма каква била будућност рата и војске. Није било тога човека да је у већој мери него он имао оног унутрашњега мира којп постаје из осећања свете дужности, или оне скромне безбрижности обична војника коме је мало стало до славе, само ако народна ствај успева. Видео сам кал је једнога дана овако писао: „Прва је дужност у животу моме да се очува независност моје отаџбине ; радије бих пристао да се мој леш дода грудобрану отаџбине, него да га вуку, у бескорисној паради, кроз гомилу лениваца. — Живот и моја снага припадају Енглеској. — Не говорите о мојој последњој рани; рећи ће да се хвалим каквим се погиблима излажем“. Његова. туга бејаше велика, али и узвишена; она није