Српски књижевни гласник

440) СРпПски Књижевни ГЛАСНИК.

сметала његовом вечитом раду; он ми је показао какав треба да је прави ратник, извршујући, не као славољубив, него као уметник, рагну вештину, и ако ју је више пута презирао, исто онако као Монтекукули, који чим Тирен паде, остави бојиште не хотећи се упуштати у борбу с обичним борцима. Али ја бејах и сувише млад, те не познадох сву вредност овог човека; најјаче што остаде у мени бејаше жеља да у мојој отаџбини будем оно што је он бпо у својој. Кад сам видео да његову заштиту траже и краљеви с југа и колико се Наполеон радује мислећи да је Колингевуд у индијским водама, пожелео сам више него икад да бежим; моје ново славољубље гонило ме је дотле, да за мало не погазих реч. Јест, дотле је долазило.

Једнога дана, (Океан, лађа на којој смо били, задржа се у Гибралтару. Ја изиђох с адмиралом на суво, и ходајући по граду сретнем се с једним официром из УП-ог коњичког пука који је био заробљен у рату са Шпанијом, па, са још четири друга, доведен у Гибралтар. Њихов је затвор био сама варош, али су на њих оштро мотрили. Тога сам официра познавао још из Француске. Наше је сретање, у једнаким околностима за обојицу, било радосно. Толико је времена било прошло откако нисам видео ни Француза ни чуо француски језик, да ми се овај учини речит и ако је био потпуно глуп, те се после четврт часа исповедисмо један другоме. Он ми одмах искрено рече да ће да бежи с друговима, да имају врло згодну прилику, п да ће је употребити одмах. Позва и мене у друштво. Ја му рекох да је срећан што има чуваре; али да сам ја без чувара, да не могу побећи без срамоте, да он, његово друштво п ја нисмо у ист ме положају. Њему се то учини неразумљиво.

Ја богослов нисам, вере ми, рече он; ако хоћеш послаћу те каквом владици па ће ти рећи што мисли. Да сам тобом ја бих пошао. Ја видим само ово двоје, бити или не бити слободан. Знаш ли ти да више нећеш бити унапређен, пет је година како се вучеш по тој енглеској дереглији7 Поручници из твога доба већ су пуковници.