Српски књижевни гласник

449 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

издржљивост у спремању за његова предузећа, његову поноситост због положаја који је створио Француској, па онда све оне одлике великог човека, — да сам мислио, шта би могла још историја да дода овој хвали. Био сам поражен, јер сам тражио да се ражљутим на адмирала, чим би стао неправедне оптужбе износити.

Ја сам хтео, пакосно, да га навучем да му се измакне каква рђава и увредљива реч, само да би њоме оправдао своје веролометво које сам емишљао. Али, чинило се да се био решио, напротив, да удвоји своју доброту. Кад видеше то остали помислише да ме је снашао неки нови јад који треба ублажити, те постадоше још пажљивији и бољи према мени. Ја се љутнух и одох од стола.

Адмирал ме, на моју несрећу, поведе и сутра дан у Гибралтар. У њему смо морали пробавити осам дана. Дође и час бегетва. — У глави ми се кувало и ја сам се непрестано решавао. Изналазио сам нарочите побуде, оглушујући се према њиховој нечасности; у мени се зачела жестока борба; и док се моја душа превијала као црв, моје тело, као да је било судија између славољубља и части, вукло ме је путем бегетва. Ја сам, и не знајући како, начинио завежљај од ствари, и већ пођох из куће у Гибралтару где смо били, на састанак, кад наједапут стадох; даље нисам могао. У срамним делима има нечега отрованога што се осети на уснама поштена човека, како их примакне чаши пропасти. Кад сам видео шта

хоћу да урадим и да ћу своју реч погазити, мноме облада такав ужас да помислих е сам полудео. Потрчах обали п побегох без обзирце из оне кобне куће као из какве болнице кугом заражених. — Скочим у море и допливам, по ноћи, до (Окејана, наше лађе, мог летећег затвора. Пужајући се брзо, уз паламаре, успнем се горе; кад сам дошао на кров, ухватих се за велику катарку, приљубих се уз њу као уз прибежиште које ће ме сачувати од бешчашћа, и, у исти мах, осећање узвишености моје жртве раздера ми срце, падох на колена, па, наслонивши чело на гвоздени обруч на катарци, заплаках се