Српски књижевни гласник

Живот И СМРТ. 443;

као дете. — Кад ме је заповедник Окејана видео таква, он, мислећи, или бар чинећи се да мислп да сам болан, нареди те ме пренеше у моју собу. Ја сам га преклињао да метне стражу пред врата да ми не дадне изићи. Затворише ме и мени лакну, ослободио сам се муке да будем свој властити тамничар. Сутра дан видео сам да смо далеко на мору, те се умирих кад нисам имао пред очима земљу, предмет несрећнога кушања. Баш сам размишљао о томе са више мирноће, кад се моја вратанца отворише, а добри адмирал уђе сам.

— Дошао сам да вам кажем збогом, поче он пријатније него обично; ви путујете сутра у јутру у Француску. — Ох! Боже мој! да ли ми то говорите, милорде, да ме кушате2

— То би била свирепа шала, дете моје, продужи он; и иначе сам био према вама погрешио. Требало је да сам вас оставио у затвору у Хогећишјегђап у на суву и разрешити вас од дате речи. Ви бисте могли склапати завере против својих чувара без гриже савести и употребити без призрења. сву вештину да побегнете. Ви сте, имајући слободе, више мука подносили; али, хвала Богу! Ви сте јуче избегли искушење које би вас обешчастило. — То би значило потонути у самом пристаништу, јер ево две недеље како преговарам за вашу размену, п адмирал Розили је закључио размену. — Јуче сам стрепио за вас, јер ми је био познат план ваших другова. Оставио сам да побегну вас ради, страховао сам да ће, кад њих ухвате, ухватити и вас. Како бисмо сакрили тако што Ви бисте пропали, дете моје, и верујте ми, рђаво би вас примили стари Наполеонови ратници. Они имају права да буду оштри у питању о части.

Био сам толико збуњен да му нисам умео захвалити; кад је видео моју забуну, похита да пресече сваку рђаву реч којом бих покушао да се правдам.

— Нека, нека, рече, оставите оно што ми зовемо (гепећ сотрПштепе, задовољни смо један с другим;