Српски књижевни гласник

Живот п СМРТ. 445.

— Чим сам дошао у Париз, хтео сам да видим цара. Видео сам га у дворскоме позоришту, куда ме одведе један од мојих некадањих другова, тада већ пуковник. То: је било у Тиљеријама. Ми седосмо у једну малу ложу, према царевој, и чекасмо. У позоришту су били само краљеви. Сваки од њих седео је у својој ложи са дворјанима својим око себе, а пред њима, на галерији, њихови ађутанти и познати ђенерали. Краљеви од Вестфалије, од Саксонске и од Виртемберга, сви кнежеви из рајнске конфедерације седели су у истом реду. Близу њих је био, управо стајао, и живо и гласно говорио, Мира, краљ напуљски, и тресао својом црном косом, коврчастом као грива, стрељајући лавовским очима. Мало више, краљ од Штшаније; а сам, у страни, руски посланик, кнез Куракин, са. нараменицама у драгоме камењу. У партеру, гомила генерала, војвода, кнежева, пуковника и сенатора. Више горе, свуда голе руке и откривена рамена дворских госпођа. Ложа, над којом стајаше орао, била је још празна, ми смо непрестано у њу гледали. Не прође много, краљеви устадоше и остадоше стојећи. Цар уђе сам у ложу, п то брзо; баци се у своју наслоњачу, погледа на доглед према себи, па сетивиш се да још стоје и чекају његов миг, махну два пута главом, брзо п зловољно, окрену се, те краљице и краљеви седоше. Његови коморници, сви у црвену оделу, стајаху му иза леђа. Са њима је говорио не гледајући им у лице, и, с времена на време, узимао. је и враћао једноме од њих некакву кутијицу. Крешентини је певао у Хорацијима; глас имађаше анђеоски, а лице набрано и мршаво. Оркестар је, по заповести царевој, свирао благо и тихо; цар је хтео, ваљада као Лакедемонци, да га музика умправа, а не распаљује. Гледао је кроз доглед, према себи, често на ону страну где сам ја био. Познадох му зелено-сиве очи, али ми се није свиђала она жута пуноћа у којој су се губиле његове оштре црте. Метну леву шаку на лево око по свом обичају да боље види; видех да ме је познао. Затим се окрете нагло