Српски књижевни гласник

346 СРПСКИ Књижевни ГЛлАСНИК.

и сад је гледао само на позорницу; после кратког времена изиђе. Ја сам га већ чекао на пролазу. Ишао је брзо ходником; једва сам га познао, јер му ноге, у оним белим свиленим чарапама, бејаху сада пуне, а струк, у зелену капуту, одебљао. Заустави се нагло преда мном, па у место мени, проговори пуковнику који ме је њему приказивао. — Зашто га нигде нисам видео Зар још поручик 2

— Био је заробљеник од 1804 године.

— дашто се није бегством спасаог

—- Био сам дао своју реч, рекох полуглаесно.

— Не волим заробљенике; човек треба пре да се да убити. — Окрену ми леђа. Остадосмо у реду непомични; па, кад еви дворани прођоше, пуковник мп рече:

— Драги мој, видиш да си глуп; унапређење си изтубио, а ниси ни признање добио.

УШ. Руска СТРАЖА.

Је ли то могућег рекох лупајући ногом о тле. Кад чујем овакве приче ја се радујем што је у мени одавна нестао војник. Остао је данас само усамљени и независни писац који гледа шта ће битп са његовом слободом, а не брани је од својих старих пријатеља.

И ја помпелих да има још трагова срџбе у капетапа Реноа док ове прича; он се међутим благо и задовољно смешио.

— То је било сасвим просто, настави он. Тај нуковник је био један од најхрабријих војника, али има људи који се, по оној чувеној речи, хвастају злочином и грубошћу. Хтео је да ме увреди, јер му је цар примером претходио.

Али, то беше за мене срећа! -— Од тога дана почео сам себе ценити, веровати у себе, осећао сам да се мој карактер оплемењава, ствара, допуњава, и учвршћује. Од тога дана видео сам јасно да догађаји нису ништа, да је унутарњи човек све; ја се пспех изнад својих судија. Осетпо сам у себи своју савест, те одлучих да се само