Српски књижевни гласник

450 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

увијени у своје огртаче при светлости „слепога“ фењера, леже по поду, и срце ми силно закуца. Али се одједном побојах да то није слабост, побојах се да се нисам и ја једном уплашио, па исукавши своју сабљу екривену под пазухом, уђох први нагло, дајући пример својим војницима. Дадох им миг, разумедоше ме, падоше прво на оружје, па онда јурнуше на људе као гладни вуци на стадо. И стадосмо их клати мучки и у тишини, грозно. Бајонет је пробадао, кундак мрцварио, колено гњавило, рука давила. Сваки јаук је одмах под ногом наших BOJника умукнуо, свака подигнута глава била је одмах са земљом састављана. Улазећи, ја сам онако насумце ударио на некакву црну масу, коју скроз прободох; на то се један стари официр, јака људина, седе косе, подиже као каква авет, дрекну кад виде шта сам урадио, удари ме силно мачем по челу, и паде одмах затим мртав под ударцима бајонета. Мени мркну евест од сиплна ударца, те седох поред њега, а испод себе чух нежан детињи глас како изумире с овом речи: „Тата“...

Тада разумедох шта сам урадио, и погледах на ту страну као манит. Видех официра од четрнаест година, каквих је било много у руској војсци у то доба, која их је свуда собом водила у страшну школу. Његова дуга коврчаста. коса просула му се беше по препма, плава и мекана као у жене; главу бејаше оборио на груди као да је по други пут заспао. Чинило се да су оне његове румене усне, отворене као у новорођенчета, још дадиљским млеком подгојене а његове полуотворене велике плаве очи биле су безазлене, као женске, и умилне. Подигох га, и његово лице паде на моје крваво лице — као да је хтео да сакрије главу своју између образа и рамена. своје мајке. Чинило се да је хтео да се заклони на мојим грудима и да побегне од својих убилаца. На мртву лицу његову огледала се синовља љубав, поверење и покој, као да је хтео рећи: Спавајмо!

— Зар је то био непријатељ! узвикнух. — Оно што по Божјој вољи има очинскога у утроби свакога од нас