Српски књижевни гласник

„УКиИвот и СМРТ. 451

уздрхта и устрепта; ја притиснух дечка на своје груди, и осетих на грудима балчак своје сабље која је погодила по сред срца и убила овог успаванога анђела. Хтедох се наднети над његову главу, али моја крв се изливаше на њега; осетих рану на свом челу, и сетих се да ју је задао његов отац. Посрамљен погледах око себе; гомила лешева лежала је преда мном, моји су их војници извлачили за ноге и напоље бацали, одузимајући им само муницију. У томе стиже и пуковник са својом колоном; познадох их по ходу и звеку оружја.

— Браво! драги мој, рече ми он, ви сте ово као од шале свршили. Али ви сте рањени 7 | — Погледајте ово, одговорих ; каква је разлика између мене и једног убице 7

— Е, до врага, шта му знате, драги мој, такав вам је занат.

— Тако је, рекох, и устадох да се вратим војницима. Дете паде у свој шињел којим сам га умотао, а из мале руке, украшене великим претењем, испаде једна трековача право на моју руку, као да је хтео да ми је да. Узех је, п одлучих да, ма какве ме погибли у будућности сналазиле, она буле моје једино оружје, и ја не имадох храбрости да из груди његових извучем свој убилачки мач.

Журно изиђох из ове пећине која је заударала крвљу. Тек кад изиђох на чист зрак, могах обрисати своје црвено мокро чело. Моји су војници били већ у фронту; сваки је хладно брисао о траву свој бајонет и утврђивао кремен на пушци. Мој наредник са поднаредником ишао је, са списком у руци, испред фронта и, при свећи усађеној на врх пушчане цеви, прозивао је војнике. Наслоних се на једно дрво, те ми трупни лекар веза чело. Јака мартовека киша падала је на моју главу, и чинила ми је добро. Не могох а да дубоко не уздахнем.

— Ја сам сит рата, рекох лекару.

— И ја, рече неко дубоким гласом, који ми беше познат.

99%