Српски књижевни гласник

459 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Подигох завој с обрва, и видех, не Наполеона цара, него Бонапарту војника. Био је сам, тужан, без коња, стојао је преда мном каљав, сав исцепан и покисао; он осећаше да су му дани избројани, и гледаше око себе своје последње војнике.

Пажљиво ме је гледао.

— Ја сам те морао негде видети, рече он, стари ратниче 7

По последњој речи осетио сам да говори тек да нешто рече; знао сам да сам више остарео лицем но годинама пи да су ми умор, брци и ране лице изменили.

— Ја сам вас видео свуда, али ви мене нисте видели, одговорих.

— Хоћеш ли да те унапредим 2

— Сад је доцкан, ја рекох.

Он скрети руке не одговарајући за тренутак ништа, па онда рече:

— Имаш право; за три дана, нећемо више бити војници.

Окрену ми леђа, појаха коња који је био негде у близини. У томе, чело наше колоне поче напад и гранате почеше падати на нас. Једна паде баш пред моју чету; неколицина људи стукнуше шп нехотице у назад, али се застидеше. Бонапарта приђе сам гранати која је горела и димила се пред његовим коњем, и нагна коња да омирише дим. Нико није дисао; граната прште и никога не погоди. Војници су осетили ову страшну лекцију, а ја сам у овом понашању осетио и неку врету очајања. Француска га је била оставила, а за тренутак и он је био посумњао у своје старе храбре војнике. Тако сам ја био и сувише освећен, а он опет и сувише кажњен за своје погрешке. С муком се дигох, приђох му, ухватих и стиснух руку коју он пружаше неколицини. Он ме није познао, али за ме је ово било прећутно помирење између најнезнатнијега и најелавнијега човека у нашем веку. —