Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 453

Учинпемо јуриш, и сутра дан у јутру, Ремс је био у нашим рукама. Али, после неколико дана, Париз је био у рукама туђим.

Капетан Рено је дуго ћутао после ове исповести; оборене главе сањао је. Ја сам гледао с поштовањем овога човека, и докле је причао ја сам пажљиво пратио оне лагане мене кроз које је ова добра и искрена душа прозирала... Његов непознати живот чинио ми се исто тако леп као сјајни живот ма кога чувеног човека. Сваки морски талас додаје беличасти вео лепоти бисернога зрна, сваки вал ради на томе да га начини савршенијим, сваки прамен пене што се на њему заигра оставља му неку тајнену боју у пола злаћену, прозрачну, у којој се може само нагађати унутрашњи сјај, који из средине полази. На исти је начин створен овај карактер у великим превратима и у дну најмрачнијих и вечитих огледа и искушења. — По смрти царевој он доби команду у краљевој гарди, над остатком своје старе гарде. Но како никада није о себи говорио, нико на њега није ни мислио, и он остаде без унапређења. — Није се љутио, и обично је говорио да је боље, ако човек не стигне да у двадесетој години постане генерал, кад може остварити оно што је замислио, — да је боље да остане прост капетан и да живи с војницима као отац породице, као игуман манастира...

После тог кратког одмора, он се живо рукова са мном и оде молећи ме још једном да му пошљем своју тенећку ако није зарђала или ако је нисам изгубио. Затим ме опет викну и рече ми:

— Слушајте, -— како се лако може догодити да нас опет гађају из пушака кроз прозор, узмите, молим вас, овај бележник пун старих писама, која се само мене тичу, и која ћете спалити ако се више не видимо.

Џа онда оде смешећи се.