Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 455

најпре добијао уредно; алп, да ли зато што су ађутанти успут поубијани или их генерал-штаб није више ни слао, тек ноћу између 28 и 29 оставише га на бастиљеском тржишту, са ранијом наредбом да се повлачи ка СенКлуду и разруши успут све барикаде. Он је то учинио не испаливши ни једну пушку. Кад је стигао код јенскога моста, он заустави чету да је преброји. Њему је мање недостајало војника него и једној другој чети из гарде, а и његови војници бејаху мање уморни него остали. Умео је да их одмори кад треба у хладу, на овим жарким данима, и да им нађе хране у напуштеним касарнама, коју им становништво није хтело давати; држање његове чете било је такво да је свака барикада пред њим била пуста, и он је имао још само да је разруши.

Стајао је, на јенскоме мосту, сав у прашини, тресући ногама; гледао је на брану, да отуд нема препреке за излаз његовој чети, и означавао је извиђаче. На Марсовоме Пољу није било никога сем два зидара који су потрбушке лежали у трави, а поред њих је ходао један босоноги дечко од својих четрнаест година и ударао, једно о друго, два парчета порцулана као кастањете. Кад и кад би их гребао о ограду, и тако, играјући се, дошао је и до самога капетана Реноа. Капетан је у томе тренутку показивао војницима својом трековачом узвишења код Пасија. Дете му се приближи, погледа га својим зачуђеним очима, извуче из капута велики пи'птољ, узе га обема рукама и управи га капетану у груди. Овај га трековачом отклони, али како дете беше. одапело, зрно погоди капетана у бутину. Капетан паде седећи без речи, и погледа невесело, сажаљиво овог чудноватог непријатеља. Гледао је како деран још држи пиштољ у рукама. и цепти од страха гледајући шта је урадио. Војници су се били тужно наслонили на своје пушке; не хтедоше ни мрднути да учине што овоме маломе неваљалцу. Једни дигоше капетана, а други ухватише дете за руке и одведоше га пред онога кога је ранио. Дечко бризну илакати: а кад виде како крв лопи из ране на беле панта-